Dragi Čarlse,

saznao sam danas neverovatnu stvar. Probudio sam se svež i odmoran, imao sam osećaj da su mi noge lagane kao laganje. Iskočio sam iz kreveta i poluobučen i neobrijan izleteo iz kuće. Nikolas mi nije bio potreban, želeo sam da hodam i osetim letnje sunce svuda po licu. Jurio sam ulicama kao ludak, prošlo je sigurno više od mesec dana kako nisam bio napolju, pomislio sam. Ljudi su me ljubazno pozdravljali i iskreno mi se obradovali, njihovi osmesi razvučeni preko celog lica su me malo čudili. Nisam imao vremena za kurtoaziju, dugo nisam bio napolju, baš dugo. Uživao sam u svakom koraku, nastavljao sam brzo dalje. Sve do jutros je bilo crno, crno, crno, crno…a sada, Svetlost! Video sam je, Čarlse. Stajala je ispred mene na ulici, sa prijateljicom, ispred naše omiljene knjižare. Ukopao sam se. Na njenom licu sam video šok i paniku. Kunem ti se da joj nikada nisam dao povod za to, a onda sam je dobro pogledao. Bila je drugačija, promenila je boju kose, a oči su joj bile neobično krupne. Niže, stomačić, Čarlse! Jasno sam ga video. Bože, mislio sam da ću umreti od sreće. Sve vreme sam mislio da je bolesna i da joj treba prostora, a ona je u stvari bila… Kako sam mogao da budem tako glup? Pustio sam je da sve sama preživljava. Pošao sam ka njoj, a ona mi je blago okrenula leđa i nastavila dalje. Nisam bio ljut, razumeo sam koliko sam zabrljao, ali želeo sam brzo sve da ispravim. Trčao sam nazad do kuće, a u ušima sam imao četiri simfonije pojačane do ludila, mahao sam rukama da oteram buku i usredsredim se na jednu misao: Ponovo mi je data prilika da budem otac. Znaš i sam da sam celog života bio ubeđen da sam poslat na Zemlju da bih bio najbolji otac, a onda se desilo sve ono i…

Uleteo sam presrećan u dvorište, pa u kuću, vikao sam i smejao se, sve sam ih grlio i ljubio, a oni su plakali od sreće što me vide takvog. Sve sam ih postrojio i rekao: Želim da kuća blista! Ne znate šta mi se dogodilo! Video sam je posle dva meseca i ona nosi moje dete! Ponovo će se u ovoj kući čuti mali koraci i smeh nevinog deteta. Šta vam je?! Zašto se ne mrdate? Pokrenite se, nemamo mnogo vremena, moram da ih vratim gde pripadaju.

Glave su im bile pognute, ali me je Lili gledala pravo u oči, nežno i majčinski, iako bi po godinama mogla da mi bude ćerka.

– Gospodine, otkad je otišla, prošlo je dve godine.