Dragi Čarlse,

Mnogo sam razmišljao o našem poslednjem razgovoru i bio si u pravu, prijatelju. Ova žena nije zgrešila, a ja sam je unapred osudio, baš zbog toga što nije grešnica. Iako je ne poznajem, vidim da nije oštećena, a to do sada nijednoj nisam oprostio. Pokušao sam sebi da objasnim zbog čega mi je uvek potrebno da pored sebe imam većeg grešnika od sebe – da li su to autodestruktivne pukotine u mojoj ličnosti ili inat sa vaspitanjem koje mi je tako strpljivo usađivano. Očajnički sam želeo da je oteram, pokušavajući da od nje napravim samo naivnu prikazu žene koja je užasno pogrešila što me je pogledala. U trenutku kada sam se spremao da joj to kažem, da se nasmejem njenoj gluposti – ona me je poljubila. U tom poljupcu nije bilo prošlosti, nije bilo ni tuge ni mržnje, ni raskinutih veridbi, ni straha od života. Pomislio sam, možda bih, ipak, sutra mogao da joj kažem da mi nije potrebna.