Dragi Čarlse,

Sećaš se sedeljki koje Debeli organizuje svaki put kad mu ponestane keša? Poker maskiran u druženje. Gospodinu je  ponovo takva ideja pala na pamet, jer nam se život sveo na posao, kako on kaže. Pomislio sam – kako kome, ali sam ipak morao da obećam da ću se pojaviti. Razmišljao sam, možda je jednostavnije da mu samo dam pare koje bih potrošio, samo da me ostavi na miru i poštedi me ljudi pred kojima moram da se ponašam društveno prihvatljivo, kao da sam normalan i socijalizovan. Ali, onda mi je njegova Dosadna danima burgijala kako je krajnje vreme da one, devojke, konačno dobiju novo meso za tračarenje. Nisam znao koga da vodim, niti sam hteo da mi nameštaju neku po svom izboru. Shvatio sam da sam proteklih skoro osam godina svuda išao sam, da sam služio da na ovom svetu opravdam postojanje neparnih brojeva. Vrteo sam se po sobi i gledao u telefon sa izrazom lica kao da sam pojeo nešto bajato.

Pisao sam Vanili. Pojma nemam zašto. Naravno da je bila slobodna. Jebem ti.

Nisam skoro video da nekom tako dobro stoje farmerke. Bela majica  i crne štikle. Došlo mi je da odmah okrenem kola. Počela je neku priču o svom poslu. Nisam ništa znao o ovoj vanilici, shvatio sam.

– Matori, ponudili su mi inostranstvo na godinu dana. Ne bi bilo pametno da odbijem, osim ako me naravno, nešto pametnije ne zadrži ovde.

Pogledao sam je na sekund, a ona je podigla obrvu značajno, tražeći na mom licu bilo kakav znak koji bi joj dao snage da nastavi razgovor u tom pravcu. Začudila me je, nismo imali nikakav pravi odnos, bilo bi smešno da se uopšte zaista zagrejala za mene, a kamoli da nešto od mene očekuje. Ništa mi nije bilo jasno.

– Vanilice, o čemu ti to? Znaš i sama da nemam šta da ti ponudim, ništa što bi moglo da te usreći.

– Mrzim to kod tebe. Nekad si tako surov. Odmah govoriš, ni ne razmisliš, jednostavno me samo poliješ ledenom vodom, da ne upotrebim neki slikovitiji izraz. Zašto si me, uopšte, zvao?

Ćutao sam. Znam da bi mi nabila štiklu u oko da sam joj rekao da samo čekam da se vratimo kući kako bih je gledao kako spava. Nisam nikada ni planirao da je upoznam, sviđalo mi sve sve kako jeste. Ali, sada sam znao da njoj to nije dovoljno. Žene! Stvarno nekad komplikuju bez ikakve potrebe, zar ne?

Nekako je ipak sve klizilo tokom večeri, igrali smo poker, a devojke su tračarile na terasi. Mislim da su je prihvatile, ali mene su gledale nekako čudno. Znao sam da nisu oduševljene što je toliko mlada. U svakom slučaju, odrao sam ih, uzeo sam dobre pare, hahaha! Nisam ni planirao, čak sam igrao s pola mozga, ali, htelo me je.

Vraćali smo se kući oko 2, ćutala je celim putem. Mislim da joj se nisu baš dopale, a možda sam i ja bio kriv za to durenje. Pitao sam iskreno:

– Vanilice, ako si ljuta, da te vozim pravo kući?

Odmahnula je glavom, ali je i dalje ćutala dok nismo stigli kod mene. Ispalila je, kao da je celim putem skupljala hrabrost:

– Hoću li te viđati kad budem dolazila kući ili ćeš me odmah zaboraviti?!

Ponovo podignuta obrva. Bila je tako smešna i slatka. Dao sam joj idealan nadimak.

– Dođi ovamo. Nema durenja. Spusti obrvu. I gaćice.