Dragi Čarlse,

Posle svega što se dogodilo, nisam više mogao da ga prevarim da stvari držim pod kontrolom. Zvao sam ga u cik zore. Debeli je sedeo ispred mene i gledao me zabrinuto. Mršavo telo i nesrazmerno veliko srce. Krckao je prste i grizao usta dok nije izgovorio:

– Hoćeš li mi učiniti, pokušati da ponovo odeš do Doktora, ali da ovoga puta razgovaraš sa njim…?

Gledao sam ga, nervozan i izložen, ali nisam ni pokušavao da ga ubedim da se brine bez razloga. Zamolio sam Nikolasa da me vozi i sačeka, jer nisam znao kakav ću biti u povratku.

Kada me je Doktor zamolio da sednem, poslušao sam bez drame i prevrtanja očima. Ne znam da li je sada pogled, ton glasa ili način na koji je sedeo bio drugačiji, ali ovoga puta me ništa nije nerviralo. Ni njegove cirkuske diplome, čak. A možda sam samo hteo da razgovaram…

– Drago mi je da te vidim. Kako si? Ne izgledaš najbolje, moram da primetim.

– Ne osećam se najbolje fizički, ali radim na tome, nakljukan sam pošteno, kao punjena ćurka. Hteo sam da se izvinim za prošli put..

Prekinuo me je, pun razumevanja:

– Ne troši energiju na to. Pokušaću da ti ne postavljam poznata pitanja koja znam da su važna, ali i da će te isprovocirati. Do sada nam nije uspevalo. Hajde, počni sam, verujem da znaš bolje od mene zašto si baš danas ovde.

– Nisam došao na terapiju. Hteo sam samo nešto da ti ispričam. Radi se o mojoj ženi. Juče sam celog dana gledao sve naše albume sa slikama. Gledao sam kako je sazrevala naša ljubav. Imao sam u rukama jednu prelepu priču, sastavljenu iz savršeno uklopljenih delića, povezanih čistom emocijom i vremenom. Sanjao sam je noćas. Jedina moja. Znaš i sam koliko mi je trebalo da prihvatim da je više nemam, sve to je bilo previše bolno, razaralo me je, a kada sam jutros otvorio oči, shvatio sam da mi svih ovih godina nije nedostajala koliko sada. Imao sam izbor – da dođem ovde ili …  Često razgovaram sa njom, ne idem nikad tamo gde bi trebalo da idem, znam da ona nije tamo. Sedim na balkonu i gledam je na stolici pored sebe. Između nas je flaša vina i dve čaše, mada na kraju uvek pijemo iz iste. Onda je uzmem u krilo. Zagrlim je jako. Obećam da je nikad neću ostaviti, da nikada neću pogledati drugu ženu, da je sve što sam celog života želeo. Da me nijedna žena nije usrećila ni pre, niti će posle nje. Ona me gleda kao dete koje priča priču u koju veruje, ali koja ne može da preživi u stvarnom svetu. Miluje me po kosi, ćuti, sve mi oprašta dok spušta glavu na moje rame. Kosa joj miriše isto kao i uvek, svilena, nežna. Moja princeza. Bože, toliko sam je voleo, voleo sam svaki delić te žene. Sve što je predstavljala. Sve njene mane kojih sada ne mogu ni da se setim. Verovao sam da je naša bliskost bila posebna, mada to drugi nisu nikada razumeli. Ja znam da jeste. Sve što se desilo jednostavno je bila igra života i sudbine. Naše poruke na papirićima, sakrivene po sobi kao mali božićni pokloni, svaki put su me podsećale da je svega bila vredna. Jednostavne reči koje su mi značile ceo svet. Do skoro sam ih sve čuvao, ali ponovno čitanje me je ubijalo. Držao sam se svega kao davljenik za slamku, stvari i mirisa, nisam dozvolio sebi da sklonim njene stvari, čuvao sam sve ono gde sam mogao da je pronađem, umirao sam za njom, polako ali sigurno. Znao sam da ona to ne želi, ali ja sam tako loš u tome da budem dobro.

Dok smo se još zabavljali, pitao sam je šta očekuje od mene. Na papiriću me je sledećeg jutra sačekalo: Ljubav, strast, porodicu, avanturu, život i smrt.

Sve sam joj dao, proklet bio.