Jutro je mirisalo na sveže pecivo, marmeladu i med, koji su služeni uz jeftini čaj od divlje trešnje. Svi poslovi obavljani su po ustaljenom rasporedu – služenje i čišćenje, a pod tim su se podrazumevale i namerno prevrnute tacne sa doručkom, sekundu pre toga preuzete od kuvarica. Nad umazanim kućnim papučama i nogavicama, kezilo se zadovoljno lice pobednice sistema. Dok je fiksirala pogled na svoje postignuće za taj dan, čuvari su leteći ka njoj stegnutih zuba nezadovoljno gunđali, žaleći za ukidanjem korektivnih surovih tehnika njihovih prethodnika.

Što se tiče onih koji su čuvani, živeli su prilično udobno, naročito ako su porodice imale mnogo novca. Mnogima od njih je tu zaista bilo mesto, ali postojalo je opšte uverenje da su neki od njih samo sklonjeni i zaštićeni od spoljnog sveta gde su napravili ozbiljne probleme, za koje su bili sposobni da odgovaraju. Takođe su se ovde mogle naći i osobe na rehabilitaciji, lečene i odvikavane od najrazličitijih zavisnosti – što pravih, što instruisanih za medije.

Doktor je bio omiljen, iako nije svima bio posvećen podjednako. Biznis koji je cvetao, postao je dokonim analitičarima predmet mnogih moralnih pitanja. Ipak, Doktor je imao svoje poslovne izazove, omiljene priče, slučajeve koji su mu obeležili karijeru i iskreno ga podsećali zbog čega je studirao medicinu. U njegovoj kancelariji su osim detalja koji su se videli na svakoj fotografiji objavljenoj u stručnim časopisima, nalazili i predmeti koji su za neke od pacijenata imali dublje značenje nego što je iko mogao da pretpostavi. Jedan od njih je velika uramljena, ali samo naslonjena na zid, slika debele, riđe devojčice koja grize jabuku, nasmejana i srećna, koja je sadržala konfuznu poruku kako je ispravno živeti samo onako kako prija duši*.

Najrazličitije priče kojih su se zidovi njegove kancelarije naslušali, zauvek će ostati zarobljene u njegovoj svesti, zaštićene privilegijom poverljivosti. Najveći izazov su zapravo bili oni koji su imali ključni element koji im je sabotirao izlečenje – nisu zaista želeli da ozdrave. Na ovom čudnom mestu živeli su neki štićenici i po više godina, a neki će ovde i završiti živote. Mnogima od njih je spoljni svet bio previše bolan i surov, tako da je sigurnost i stalnost izolacije bila ravna samoodržanju. Najčešće su takvi ljudi izabrali da ostanu zatvoreni do kraja života. Doktorov trud su pregazile okolnosti, one su bile te koje odlučuju o sudbini njegovih pacijenata. Pored toga, mnogi nisu verovali ni u Doktora, ni u sudbinu.

Dok je za vreme doručka, sa rukama na leđima, lagano koračao kroz prazan hodnik, jedva je skrivao radost zbog sinhronizovanog dolaska svojih asistentkinja, koje su već neko vreme radile isti posao u inostranstvu  bez njegove pomoći, proslavljajući ime svog mentora. Medicinski brat je upravo izlazio iz sobe broj 13, pozdravljajući Doktora uz veštački osmeh u uglu usana. Nikolas je vredno radio već desetu godinu. Pošto je bio snažne konstitucije, mogao je da bez problema prenosi do kolica i kreveta svakog pacijenta za kojeg je bio zadužen, obamrlog od lekova.

Za osobu koja je živela u trinaestici, nije bilo dileme da li je trebalo da bude ovde. Bio je baš onaj koji ne radi u korist svog izlečenja. Slomljen zbog smrti žene i ćerke, bio je nesposoban da se oporavi.

Prošlo je devet godina kako je prvi put u ovoj sobi Nikolas izneo uvele i doneo sveže ljiljane**, jedino što je uvek imalo dozvolu da bude u sobi. Pacijentu su oni bili neophodni više od lekova kojima je kljukan, simbolizujući u njegovoj svesti anđela čuvara, čistoću, nadu, zdravlje i život – sve što nije mogao da pronađe ni u jednom segmentu svoje svakodnevnice. Majka i brat koji su plaćali njegovo lečenje, postarali su se da ovaj ritual ne bude pod znakom pitanja.

Doktorke Marvelj i O’Reilly pojaviće se u Doktorovom kabinetu čim budu spustile kofere u obližnjem hotelu. Godinama su, naizmenično, u glavi ovog pacijenta uzburkavale ono malo reda koji se povremeno javljao. Zbog tih seansi je pacijent konstruisao u svojoj glavi paralelni život –  odnose sa ženama, porodicom i prijateljima, karijeru i terapiju – u agoniji zaglavljen između dva bića i četiri zida.

Prvi put videće ih obe odjednom, na seansi posle koje će Doktor postići ključni napredak, veruje.

Dosije koji je staromodno dopunjavan novim papirima, imao je ispucale korice, prekrivene otiscima Doktorovih prstiju koji su svedočili o tajnama, zabludama i teškoj bolesti njegovog slučaja karijere, gospodina Džon Čarls Noela.

 

 

 

 

 

————————–

* Alma   ** Lili