Dragi Čarlse,

Vrteo sam se po sobi, isprobavajući deseto odelo. Ne, nije bilo dovoljno dobro. Ne za nju. Stizale su mi poruke, iako sam bio ubeđen da će me zaboraviti čim prespava. Nismo se juče ni poljubili. To je baš čudno, sećam se da sam pomislio. Pokupio sam je ispred pozorišta, ali je bila mnogo drugačija. Nekako, odsutna, hladna.

– Jesi li ok? –  pitao sam.

– Da, jesam, zašto pitaš? Delujem kao da nisam ok? Kako delujem? Misliš da nešto nije u redu? Ne, sve je u redu. Zašto si me to pitao? Zašto ne bih bila ok?

Digao sam obrvu.

– Izvini, imala sam neki težak razgovor jutros. Znaš već kako to ide…

– Da li znam? Mogu da držim časove.

Nasmešila se.

– Šta kažeš na to da te odvezem kući, sipaš sebi neko vino, napuniš kadu, opustiš se… i ako me i sutra poželiš, samo mi javiš?

– Ne, ne želim da budem sama danas. Molim te.

Iznajmljeni stan je delovao pusto i pored psa, bez ikakvih detalja, pa čak i bez nameštaja. Kutije sa stvarima su još stajale neraspakovane. Jedan krevet, laptop i lampa. Progutao sam knedlu. Delovalo je poznato, faza: Rasulo. Pokušala je da bude ok, ali se svakim trenutkom dublje povlačila u sebe. Uzeo sam joj piće iz ruke i poljubio je. Izdahnula je naglo, kao da je držala vazduh ceo minut. Pala mi je u ruke i izgubila se u mom naručju. Pokušao sam da je umirim, nisam nijednog trenutka pomislio na sebe, rekao sam:

– Šta god da se dogodilo, možeš da mi veruješ kad ti kažem – preživećeš.

U tom trenutku me je zgrabila i poljubila kao da joj život zavisi od toga.

– Pokaži mi koliko me želiš, pokaži mi koliko sam ti lepa…

Shvatio sam da smo svi isti, od krvi i mesa. Niko nije imun na ljubav, na bol, na gubitke i neuspehe, nažalost. Nisam to mogao da joj kažem, ali zaista bih sve dao da sam mogao da joj ikako stvarno pomognem. Nisam mogao da podnesem što je toliko loše. Ljubio sam joj celo telo, ne štedeći komplimente. Predala mi se potpuno na kraju, iako nisam mogao nijednog trenutka da je doživim kao bilo koju drugu devojku. Sve vreme sam imao zadršku i povremeni osećaj da se nalazim na setu u izrežiranom odnosu, mada me je surovi ambijent oko nas brzo vraćao u stvarnost. Svršila je nekoliko puta, a ja i dalje nisam verovao šta mi se dešava. Ležali smo mrtvi umorni, isprepletani, ćutke, kao dve sante leda, nepristupačne, strane, nenaviknute jedno na drugo. Znoj koji nas je kao lepak držao na okupu, imao je tezak zadatak.

Kada je, napokon, led počeo da puca, leševi sahranjeni duboko u njemu počeli su da smrde do povraćanja.