Dragi Čarlse,

Sanjao sam noćas pozorište. Scenom dominira glavni glumac. Reflektori ga podsećaju da je neophodno savršeno uklopiti pokret i tekst, odglumiti svaki čin sa elanom, kao prvi put.

Premijera je, doduše, bila pre više godina, ali nove generacije i dalje žele da budu deo te kultne predstave. Publika je uvek uzbuđena, srca im lupaju, oči su uprte u idola, zbog kojeg im se njihovi životi čine običnima. Uloga o kojoj se priča u novinama, zbog koje i dalje daje intervjue i koja ga je lansirala u zvezde. Lik koji igra se, u toku 4 čina transformiše kroz ljubavnika, brata, mentora i prijatelja. Nema masku, ali na licu mu je kilogram šminke, skupo odelo i cipele, stav ga izdvaja od sporednih uloga i statista –  njegov dobitni tiket na svim audicijama. Miljenik žena, privlačan čak i muškarcima, celog života je radio na sebi i svojim strahovima, kako ih niko ne bi otkrio i upotrebio protiv njega. Osmeh mu je vrhunski uvežban i nikada ga nije izdao, saradnici umesto njega govore da je siguran i da nikada nije pogrešio tekst, ne dok je na sceni.

U prvom redu su prazne tri stolice, iako je mnogo ljudi dugo ostalo napolju, nadajući se da će bar biti pušteni da stoje. Odlaze razočarani, ali pokušaće ponovo da ga vide. Znaju da će on ponovo zaigrati, ali ne znaju da to nije zbog njih, već zbog nade da će prva tri mesta nekada biti popunjena. On će se zatim duboko pokloniti, zahvalan izaći na bis i primati čestitke, slikati se dugo sa obožavaocima.

Kad se svetla ugase, juriša u garderobu u velikom stilu, izluđujući celu ekipu pričom o svojoj veličanstvenosti i doprinosu svetskoj kulturi. Dugo ostaje pod šminkom dok se sve ne isprazni i ne pogasi. Ostaje sam. Pored njega je viski, koji konačno sme da izvadi iz šminkernice. Sada sme i da odahne. Skida sloj po sloj, fiksirajući pogledom fotografiju na ogledalu. Prstom koji je uvek umazan od šminke i suza prelazi po licima koje voli, koja ne blede u njegovoj svesti nikada.

Presvući će se i otpuziti kući, gde iskreno igra nešto za svoju dušu, niskobudžetnu, underground predstavu u dva čina – glumeći naizmenično lošeg i goreg lika, u ostvarenju koje je slabo prolazilo na blagajnama. Mesta nisu numerisana, publika je uvek ista, koja isključivo dolazi zbog nade da će glavni glumac baš tada najaviti oproštajnu predstavu.