Dragi Čarlse,

Mislim da mi nikada nije bilo teže da sednem i napišem ti pismo. Delom zbog toga što sam očekivao da ću posle svega što sam doživeo u prethodnih mesec dana konačno biti u stanju da neko vreme tumačim život bez tvoje pomoći, a delom zbog očekivanja da sam u stanju da upotrebim lepo iskustvo u korist svoje sreće. Sada je jasno da sam neposoban za obe stvari.

Kada se čovek navikne da mu je loše, mislim da vremenom postaje slep za radost života. Ti me znaš. Jesam li postao nesposoban da volim život? Jesam li toliko zaglibio da sam se nesvesno odrekao prava na sreću? Ili joj toliko ne verujem? Zašto mislim na nesreću i kad je nema na vidiku? Ne znam je li to strah od neminovnog ili usvojeni šablon ponašanja. Nisam mogao ni da sanjam da ću se u zrelim godinama boriti sa ovim pitanjima. Zapravo sam im dozvolio da mi se nameću, da me guše, jer ne umem da izađem na kraj sa stvarima ako nisu loše. Putovanje koje me je oporavilo od posla i dosade koja mi se uvukla u svaku poru, učinilo me je potpuno izgubljenim, jer me je izbacilo iz moje zone komfora. Tražio sam razočarenje, bukvalno sam pošao za njim, jer me je mala Slovenka ostavila – srećnog. Znam da sam se spremio i otišao na put samo da bih dobio ono što znam da mi pripada – neuspeh. Ostao sam praznih šaka i vratio se kući zbunjen. Šta sada?

Nije prošla večnost od kada sam bio srećan, ali sve što se u međuvremenu desilo, pokazalo mi je da više nemam prava na to. Prošlo je više od dve nedelje kako nisam liznuo viski, niti pipnuo cigarete. Nisam spavao ni sa jednom ženom, jer nisam želeo samo seks. Svake večeri sam legao na vreme, bez razmišljanja o svojoj tragediji i da li moj život liči na ono na šta bi trebalo i što se od mene očekuje. Išao sam i vraćao se s posla kao poslušni mali robot. U svakom slučaju, jasno mi je da nešto nije u redu sa mnom.

Dogovorio sam sa Doktorom redovne terapije od februara. Nisam stigao ni da razmislim o tome. Rekao mi je da ima novu tehniku, eksperimentalnu, koju bi voleo da isproba sa mnom. Pitao sam da li je trebalo da mi kaže za to, da li će me to znanje odvesti u nekom određenom pravcu, gde neću biti sasvim iskren. Ali nije delovao zabrinuto, tražio je da mu verujem. Jedina molba koji je imao je da mu svaki put kada ti pošaljem pismo, to i javim. Nisam oduševljen tom idejom, ali, obećao sam. Ne znam da li će želeti da zna i o čemu sam pisao. Čudno, zar ne?

Shvatio sam jedino da drugi ne mogu da me razumeju, jer je iz njhovog ugla stvar jednostavna – dok imaš razloga, budi srećan.

Ali ja nisam srećan, a nisam ni nesrećan.

Šta se događa, Čarlse?