Nepregledno polje deteline širilo se sa desne strane. Pod kariranim ćebetom su se sudarila dva mrava. Jednom je ispalo zrno šećera, a drugom cipela. Vodopad je toliko galamio da se nije čula ptica koja je isprobavala tačku, na grani iznad njih, kojom će, konačno, impresionirati toliko zahtevan žiri. Sva hrana se lagano kvarila, pomalo tužna, jer je niko nije ni probao. Treći mrav joj je šapnuo da je u redu i zaplakati kad te neko ne želi, i da je on spreman sve da ponese, ako treba. Hrana je samo uvređeno oćutala i prevrnula očima. Džon je pustio da ga Sunce pomazi po čelu, ali se ono odmah povuklo, kada je videlo njenu ruku kako se približava. Glava mu je ležala na Alisinom krilu i čak i naopako, mogao je da vidi da je neobično srećna. Oči su joj sijale kao nikad. Možda zbog one zvezde koju joj je ranije skinuo.

– Džo?

– Hm? Vragolasto mu se smeškala i podigla obrvu.

– Znaš li šta su crne rupe?

– ,,Objekat čije je gravitaciono polje toliko jako da nijedan oblik materije ili radijacije ne može da se otisne od nje.” Evo, tako piše

Bila je zadovoljna. Niko je neće toliko voleti. Ni blizu kao on.

Nikome neće biti toliko loša. I toliko daleka kao njemu.

Ali, on to ne mora da zna.

Ali, jednu stvar bi morao. Svakako bi saznao. Izvadila je crno belu fotografiju i zaklonila sunce.

Hladan znoj ga je celog preplavio. Šake su počele da drhte i koliko god da je želeo, nije uspeo da se osloni na njih. Ležao je paralisan, dok su mu usne podrhtavale. Razmišljao je da li sanja, da li halucinira, da li od tolike želje da joj bude blizu može da umisli i detelinu i vodopad i snimak ultrazvuka. Spustila je lice na njegovo i poljubila mu jedno, pa drugo oko. Žmurio je dok su suze same klizile, disciplinovano i ravnomerno u početku, a onda potpuno nekontrolisano i u svim pravcima. Spustila se i privila, dok je njegovu ledenu šaku prinosila svom stomaku. Ispustio je vazduh i odmah ugrabio novi, ali nije ga bilo dovoljno. Na neki način, njoj je sve to bilo lako i veselo, ali u njegovoj glavi Sofi je sedela na polju maslačka i češljala svoju lutku.

– Zar ništa nećeš da me pitaš?

– Je… li… moja?

– Mislila sam, neko važnije pitanje – Lola, Zoja, Nina, ili Hana?