Dragi Čarlse,

Šablon koji mi se upleo oko nogu i vrata, stegao me je jako kao brodski konopac, a konstantno batrganje iskolačenih očiju, postala je moja ritualna svakodnevnica. Greške koje sam napravio mnogo ranije, stajale su jutros u koloni da mi izlupaju poslednju rundu šamara, dok su najnovije, u koje sam od pre par meseci kao u živi pesak ugazio do pojasa, radosno cupkale, gurkajući jedna drugu kako bi što pre došle na red. Moj odbrambeni mehanizam – cinizam i nepoverenje ka celom svetu je proteklih godina uvek bio u prvom planu, uspevajući da ućutka sve ono što se nalazilo iza fasade.  Sada više ne znam da li je nečega i ostalo, jer igrajući ovaj The Truman Show negde usput sam izgubio sebe. Ne znam više ko je ovaj gadni tip koji me zabrinuto gleda iz ogledala, dok montira izraz lica za sutradan. Ali, ljudi koji su mi sada postali najbliži znaju da sam, osim što sam polomljen na pola i jeftinim lepkom ofrlje zalepljen, jedino sa njima skoro pa pravi ja. Ko god ja bio. Da, mi smo prijatelji i verovatno je normalno da budem vezan za njih, ali ono što osećam je mnogo intenzivnije i sam sebi to osećanje pokušavam da racionalizujem. Nisam u stanju da ostanem pribran kad pomislim šta bi bilo da iz bilo kog razloga odu iz mog života. U sekundi mi ruke postaju ledene i ostaju takve satima, izgubim se u nekim teškim mislima, naročito kad dođe oktobar.

Posle dugo vremena, svi su došli kod mene, Debeli i Dosadna, Riđi, Ispravni, Alma i Dante. Dok su na nagovor Debelog  igrali Pictionary, vrištali su od smeha, a ja sam kao i obično, više uživao dok ih gledam, nego da se i sam uključim. Zahvalan sam mu jer ume da nas okupi, čak i kad ja pokušam da miniram celu stvar. Sedeo sam za laptopom i krajičkom oka gledao vesti, a Riđi mi je u nekom trenutku rekao da pogledam kakve su sutra žurke u gradu, jer je petak i Noć veštica, kad već ne radim ništa pametno.

Knedla mi je ostala zaglavljena u grlu, ali nisam želeo da je iko primeti. Svi oni su ušli u moj život nakon nesreće i za par stvari sam mislio da je bolje da ne znaju. Poslednjih osam godina uvek sam je dočekivao u drugačijem, proverenom društvu. Sedeo sam naoružan flašom i pištoljem, čekajući nepozvanog gosta koji nikada nije zaboravio datum. Glumeći mog prijatelja, trenutak pre nego što otkuca ponoć, iz mraka bi izašla najjezivija i najstrašnija utvara.

31.oktobar. Rođendan moje princeze. Imala bi 13 godina.