Dragi Čarlse,

Svedok sam užasnog nesporazuma, toliko besmislenog da nisam znao da li da pre osećam sramotu zbog uništavanja ono malo ugleda koje mi je preostalo ili da se samo smejem svemu što se dogodilo. Dugo nisam bio tako zbunjen. Iako je padala kiša, noć je mirisala teško, sve je bilo vrlo čudno, dok sam ćutke razmišljao na zadnjem sedištu Danteovih kola. On i Debeli su se prepucavali, rizikujući da poginemo jer niko nije gledao na put, bolje reći, urlali su jedan na drugoga pokušavajući da prebace odgovornost sa sebe, zbog svog umišljenog neuspeha sa mnom. Osećao sam se kao dete koje prisustvuje svađi oca i majke posle roditeljskog sastanka na kome se nisu dobro proveli. Neko im je rekao da je njihovo dete problematično, neprilagođeno, komplikovano ili drugačije od ostale dece, neobuzdanije od onoga što su želeli da podižu i u šta su želeli da veruju.

Bio sam izgubljen u dvostrukoj košnici, jednoj u glavi, drugoj u autu. Čuo sam Dantea:

– Mogli su da ga odvedu, znaš? Po zakonu su i morali, posle pokušaja samoubistva, mesec dana traje obavezno posmatranje.

– Ne laprdaj. Kakvo samoubistvo? Objasnio sam im da je u pitanju velika greška, nesporazum, i da naš prijatelj prolazi kroz težak period, ali ne najgori u svom životu. Već je ranije izgubio ženu i ćerku i da je nekada hteo da se ubije, to bi bilo još pre 7 godina!

– Poverovali su ti tek tako?

– Dao sam im po 500 dolara, da im pomognem da donesu odluku i napišu u izveštaju da je bila lažna uzbuna.

– Odakle tebi 1500 dolara?! Opet si se kockao?!

– Da, mama! Ja bih isto tako tebe mogao da pitam kako ti nije bio neobičan podatak što se nikome nije javio celog dana, izašao je bez reči, prtljaga i vozača i krenuo na službeni put za koji si samo ti znao i to baš u Dablin gde nemamo predstavništvo?! Bila je potrebna večnost da ti dopre do mozga, pa da me pozoveš! Možemo li sada da ga odvezemo kući i zaboravimo ovu noć?

Pokušao sam da pisnem, ali su me obojica samo prostrelili pogledom i shvatio sam da je bolje da ne pokušavam da objasnim.

Lili je bila na vratima, drhtala je od straha, ali mi se ipak radosna što me vidi bacila u zagrljaj, spominjujući opraštanje i poruke, ali nisam nikako mogao da izađem na kraj sa svim tim informacijama, ne dok su pčele i bumbar bili budni. Svetlost mi je smetala, njihovi glasovi su odzvanjali, a noge su mi bile preteške… Želeo sam samo da se odmorim. Odmahnuo sam rukom i krenuo prema spavaćoj sobi.

Pomislio sam kako je jedna glupa slučajnost da sam baš zastao na mostu mogla da donese toliko komplikacija.

Svukao sam pantalone, seo na ivicu kreveta i tek onda primetio tri koverte na svom noćnom stočiću – bez markice, adresirane mojim rukopisom na moju majku, brata i tebe.

Pocepao sam ih i bacio pre nego što sam ugasio lampu.