Dragi Čarlse,

Na nogama sam, konačno. Osećam da se svrha ustajanja vratila, doduše, na mala vrata. Uspeo sam da zauzdam sve što sam u međuvremenu doveo do ivice propasti. Izgledam bolje. Osećam se odgovornim za ljude oko sebe. Moglo bi se čak i reći da sam dobro, ako zanemarimo činjenicu da u glavi imam hiljadu pčela i jednog neumornog bumbara. Trude se da me dekoncentrišu, ali ja sam rešen da se oporavim. Čudan je osećaj – nije bol, nije ni strah, nije paranoja, samo ometanje. Ometanje moje bistrine i oštrine, sigurnosti u poredak stvari. Zuje i lete, lupaju se o ivice glave i vraćaju se neumorni, istim putem. Pokušao sam da se dogovorim sa svima njima, ipak sam ja biznismen. Ponudio sam im neke termine za zujanje, na primer, kada nisam na poslu, ili kada ne uzmem dovoljno lekova. Međutim, nisu baš raspoloženi za saradnju. Sve što predlažu je vrlo nezgodno za mene, ali to je još uvek nešto na čemu radimo. Ono što sam primetio je da vole viski, baš kao i ja. Smire se, popijemo piće kao ljudi, u tišini. Pitam se da li bih i ja, kao Gvidon, mogao da se pretvorim u insekta i odem da posetim svog oca. Ali, to bi za mene onda bio put bez povratka.

Izašao sam iz kuće, bez objašnjenja. Morao sam da hodam i razmišljam. Spustilo se veče, pa je pala i noć. Pčelice su i dalje bile vredne. Bumbar ih je pratio. Šetao sam dugo, noge su mi već bile vrlo slabe, osećao sam nepodnošljivi umor pri svakom koraku. U nekom trenutku je počela slaba kiša, skoro neprimetna, pa sam zastao da bih uživao u pogledu. Stajao sam naslonjen na neku ogradu i gledao u daljinu. Video sam vodu i svetlost kako se grle na površini. Svi smo se smirili, ućutali, posmatrali pažljivo.

Mislio sam na Irkinju. Pretpostavljao sam da je u naručju nekog jadnika, sa kojim sigurno nemam ništa zajedničko, osim opsesije prema njoj. Ostalo mi je samo da je tražim i zamišljam u mirisu kiše, u zujanju pčela, u crnilu noći. Znao sam i da okolnosti u kojima sam je sreo nisu na mojoj strani, da mi nikada neće poverovati da sam pravi čovek za nju, da je trenutak bio najgori mogući jer sam je sreo posle najveće tuge u životu i jedino što nisam mogao, je da budem svoj… Bože, toliko sam izgrešio sa njom. Nepovratno.

Svetla su se odjednom pojačala. Osim prijatne žućkaste, umešale su se crvena i plava. Zujanje je zamenila nekakava sirena, isprva tiha, a onda vrlo glasna. Pojavilo se nekoliko ljudi. Video sam Debelog i Dantea kako me gledaju izbezumljeno. Jedan policajac mi je pažljivo prilazio.

– Gospodine, molim Vas da se odmah udaljite od ivice mosta.