Dragi Čarlse,

Diego me je gledao podignutih obrva, ne znajući šta da kaže. Sedeo sam sa šakama preko lica i ćutao.

– Slušaj me, konju, da je uradila nešto glupo mislim da bi sada bila pametnija. Uzeo si poslednju poštenu ženu, zato se ja nikad neću oženiti. Ako ti kaže da ima neki problem, onda je tako, zar ne? Izgovorio je, ni sam ne verujući u to.

Pogledao sam ga sporo, krvavih očiju, dok je majka sedela pored i plakala.

– Diego, dva meseca je ovakva. Ne prepoznajem je. Jedva da razgovaramo, ljuta je na ceo svet, a ja sam joj kriv za sve. Spava toliko daleko od mene, da se noću plašim da će pasti s kreveta. U potpunoj sam paranoji. Kada pokušam da je odobrovoljim, ubeđuje me da nemamo o čemu da pričamo, da su u pitanju ’’njeni’’ problemi i da je sve u redu sa nama. Ne vredi što joj govorim da smo konačno dobili sve što smo tvrdili da želimo, imamo dom, savršeno i zdravo dete, kakve probleme bi mogla da ima? Ne želim da znam ako me je prevarila, jedino me zanima da li i dalje želi da ostane pored mene. Ako je budem izgubio… Ne smem o tome ni da mislim. Nije moglo sve da prestane za dva meseca, to nema nikakvog smisla!

* * *

Stajao sam ukopan. Bio sam ponovo sam u našem hodniku.

Pojavila se na stepeništu noseći pospanu Sofi i krcatu torbu.

– Preklinjem te, ne radi to. Ako sam te povredio, iskupljivaću se do kraja života, samo mi reci u čemu je problem.

– Ništa nisi pogrešio. Tako je najbolje za sve, za moje dete na prvom mestu.

– Tvoje dete??!! Kada je prestala da bude i moja?

– Znaš šta sam htela da kažem.

– Ne znam! Odnosiš mi razlog zbog kojeg ustajem ujutru. Neću ti dozvoliti! Ostani, molim te, preklinjem te! Nemoj da voziš po ovom vremenu, opasno je, sve je pod ledom, ne budi nerazumna!

– Kolega me već čeka.

– Tata, zašto moram da idem? Mama, hoću da ostanemo sa tatom!

– Zbogom, Džone…

– Tata!!

– Sofi!!  Sofi!!  SOFI!!!!!!

* * *

 

– Džone, kada budem izbrojao do tri, probudićeš se siguran, miran i sećaćeš se svega što si video.