Napolju je bilo teško za disanje, osećala se prljava kiša u vazduhu, zlonamerno pomešana sa željom i izdajom. Iako je centar grada bio nadomak ruke, do njih nije dopirala buka, ali je odzvanjala tišina, koju je remetilo povremeno stezanje zuba i vazduh koji bi se oboma naizmenično otrgnuo iz pluća, sve njegovo izgovoreno i njeno – ono drugo. Scena je postavljana petkom, jer joj se smena završavala ranije zbog nakupljenih prekovremenih sati, ali niko osim njega za to nije znao. Često se pitao kako uspeva da posle svega, tako topla, mirna, potpuno iscrpljena, uspe da ustane iz kreveta, obuče se i ode njemu. Kako je ne izdaju noge ili srce. Pre nego što ode, uvek bi je pogledao, a u očima su mu u tim stotinkama dva daktilografa ispisivala sve što je ikada poželeo da joj kaže, da je osvoji, zadrži, ne pusti nikada, stegne i pojede joj srce od želje da mu bude što bliže, sve, samo da ne zatvori vrata za sobom. Bam! Tek kad bi se njeni koraci udaljavali, shvatio bi, ko je, ustvari, Tišina. Ispunjavala je vazduh potpuno drugačije, nego malopre. Sada je pekla u slepoočnicama, fluorescentni pečati bi leteli nekontrolisano po sobi, zavrtelo bi mu se u glavi dok se ne stropošta nazad na krevet, ona bi ga opkoračila, zadržala svoju vrelu pičkicu na njegovim prsima, sklonila jastuke, uzela loše sakriven viski i iz sve snage ga ošinula dnom flaše po glavi. Uši bi počele da zuje – javila bi se poznata košnica, on bi ležao zadržanog daha, rukama bi stezao čaršav, svi mišići bi se zgrčili, samo bi srce stalo, a iz grla bi pojurilo jato zrikavaca, toliko glasno i odvratno, da bi morao da širom otvori usta i ispusti krik. Onda bi se mrtva pluća odjednom probudila i shvatila šta bi trebalo da rade, lenjo se pokrenula i udahnula vazduh, nos bi ga pogurao i konačno bi suze potekle.