Dragi Čarlse,

Svaki put kad sednem da ti pišem, pomislim kako bih sve dao da si opet ovde, da razvalimo svaki dan, kao nekada. Sećam se kako smo živeli neprekidnu avanturu u svom paralelnom svetu, o kojoj ni naši najbliži nisu imali pojma. Čak i onda kada smo se na duže razdvajali zbog tvojih doktorskih studija u Nemačkoj ili posla u Italiji, nastavljali bismo svoju rutinu čim bismo se videli, baš tamo gde smo stali. Sada, ovako mator, svaki put kad uhvatim sebe da ne pijem lekove i počinjem pismo, duboko žalim zbog svega što sam postao. Tada znam koliko sam nestabilan. Dešavaju mi se stvari koje bi mogle da se oproste samo muškarcu deset godina mlađem od mene, često osećam da sam – zapeo.

Mala, koju sam od prošlog meseca samo maltretirao, očigledno to nije shvatila kako sam očekivao, pa me i dalje hoće. S druge strane, toliko mi je fascinantna ta činjenica, da ne želim da prestanem da se viđam sa njom. Posle dugo vremena sam našao nekog u gorem stanju od mene. Mnogo gorem stanju. Poluosobu. Sebičan sam i lud i bez nje, a kad je tu, onda sam nemoguć. Zao sam.

Debeli mi govori da nije vreme za eksperimentisanje, da bi trebalo da se već jednom dozovem pameti i oslobodim se svih promašenih odnosa u svom životu, ali, šta ću onda? Razmišljam, bolje da se iživljavam na njoj jednoj, nego na svima okolo. A njoj čak ni ne smeta. Telo joj je sada potpuno modro, prekriveno tragovima zuba, prstiju i mojom DNK. Jedino na šta moram da pazim je da joj se više ništa ne desi na licu, vratu i oko zglobova na rukama i nogama, jer je medicinska sestra i biće u problemu na poslu. Sviđam joj se, ali ona meni baš i ne. Izgleda potpuno obično, njeno lice u meni ne izaziva nikakvu pozitivnu hemijsku reakciju, iako joj je telo perfektno. Nekad samo zastanem i gledam je, dok u meni buja osećanje besa. Mržnje. Ne samo prema njoj, nego prema svemu što nas dvoje predstavljamo. Kad samo pomislim na lice svoje Irkinje, pa pogledam u nju, mogao bih mirne duše da uzmem pištolj i ubijem je. Mada bih veću uslugu učinio svetu da ga rešim sebe.

Razmišljao sam da li ona uopšte ima ideju čemu mi služi i kakva osećanja izaziva u meni, šta li bi uradila kada bi samo naslutila. Želeo sam da saznam ko sam za nju i gde me je smestila u svom poretku stvari. Tuširala se, a ja sam sedeo na balkonu i vrteo telefon dok je njen stajao na stolu. Pozvao sam je i bacio pogled na ekran. Spustio sam telefon i stegao zube. Srce me je toliko zabolelo, možda kao nikad u životu. Pisalo je: Dragi.