Iako je snimak bio loš i nije bilo jasno odakle dopire, Etta je briljirala. Preostala dva badema ležala su savršeno položena, dok je kažiprstom, zatvorenih očiju, oko njih iscrtavao oblik njenog lica i vrata. Parfem kojim je davno žigosala jastuk, držao se za pamuk kao za raspelo. Režiserska klapa je svake treće sekunde, svaki put kada trepne, vraćala na scenu njeno lice i mrcvarila mu mozak, dok mu se četrdeseta cigareta tog dana, tetovirala u srce. Nije imao ideju gde bi ona mogla da bude. Možda sa mužem, možda sa nekim drugim, koga će slagati bez promene pulsa. Razmišljao je kako ona voli da leži pored njega, nepokrivena i naježena, dok strpljivo trpi hladnoću, sve dok ih on oboje ne uvije u čaršav, koji bi momentalno podstakao imploziju.

Pored kreveta video je službenika osiguranja. Ličio je na Amiša, sa teksaškim akcentom.

– Dobar dan, gospodin Džon Čarls Noel?

– Ovaj, da, izvolite? 

Uspravio se i popravio frizuru.

– Odlično. Jedno pitanje. Ukoliko biste sada mogli da prodate dušu našoj kompaniji, a da zauzvrat Alisa odmah bude tu, recite, molim Vas, šta bi bio Vaš odgovor?

Džonovo čelo je iz ekstaze splasnulo u očaj.

– Gospodine Amiš, izvinite, nisam čuo Vaše ime, izvinite što sam rekao Amiš, znate, ja bih sigurno pristao na takvu pogodbu, ali ja nemam to što tražite. Da li možete da uzmete bilo šta drugo, evo ja bih prepisao sve što imam, mogao bih i da se pozajmim. Molim Vas, samo recite šta mogu da uradim, da ona bude tu.

Bademi su se izbečili na jastuku. Uspravila se i pogledala ga zabrinuto dok je on razgovarao sa dnom kreveta.

– Džone?

– Ha? ALISA! Tu si!

– Dođi ovamo, budalo, hladno je.