Dragi Čarlse,

Sve je pod kontrolom, nema potrebe da brineš, jer to što sam ponovo sam, je samo potvrdilo moja skromna očekivanja. Pokušao sam da se naljutim, čak i da je povredim, ali ona je potpuno nevina. Nemam prava da je imam, niti isprljam onim što nas deli – kilometrima, godinama i traumama.  Ali i dalje nisam u stanju da mislim na druge žene. Noću dok ležim sam, crni veš koji mi je ubacila u kofer kada smo se poslednji put videli, burgija mi mozak iz dubine ormana. Prokletnica.

Što se mojih nacrta tiče, istina je da su mračniji ovog puta, ali odakle ti pravo da to gledaš? Privatno je! Postavio sam od jutros dve šifre i bilo bi bolje da ne pokušavaš da tumačiš nešto što te se ne tiče. Dovoljno mi je što se borim sa svojim demonima, ne moram i sa tobom.

Osećam se kao najveća budala na svetu što sam Doktoru uopšte dozvolio da me napuni ovom hemijom. Shvatio sam da nema nikakve razlike pio lekove ili ne. Nisam ih uzimao od sredine februara i osećaj je isti, bukvalno kao i svaki put kad sam ti pisao. Jebeni placebo! Istina, opet sam izgubio neke detalje, možda ne mogu baš potpuno da se orijentišem što se tiče obaveza i nečega što se u međuvremenu desilo, ali to nema nikakve veze sa lekovima! Siguran sam. Lili me redovno proverava, misleći da može da me kontroliše, ali sam ih sve sačuvao, pa pobacao van kuće. Toliko je posvećena tome da uzmem terapiju, da sam počeo da sumnjam u njene dobre namere.

Danas sam sedeo ispred Doktora očekujući lekciju što me nije bilo celog meseca, ali to se nije dogodilo. Čitao mi je šta sam navodno govorio prošlog petka, ali nije mi zvučalo poznato. Ćutao sam i gledao ga, stegnutih pesnica i zuba. Kada sam pokušao da objasnim da ne razumem o čemu govori, prekinuo me je sa očiglednom namerom da mi poremeti fokus, skrećući pogled na moje ime na korici dosijea. Ništa mi nije bilo jasno, ali nisam imao živaca da trpim to sranje. Na kraju sam poludeo, ustao, zgrabio marker i krenuo napolje, ali sam mu pre toga ostavio suvenir na vratima: moje prokleto ime je Džon Noel, moronu.