Džon je posle skoro šestnaest godina, prvi put nosio košulju. Mirisala je na iskuvano i kruto. Oči su mu bile nadute i vodene, kapilari po beonjačama i glasne žice potpuno popucali, ali, pogled je, u očaju, tražio nešto u daljini. Čelo mu je i dalje bilo neprepoznatljivo od zida, o koji je lupao glavom dok se nije onesvestio, raspuknute lobanje. Nakon mesec dana intenzivne nege, bio je sada pod ozbiljnim sedativima, ali se ipak nisu usuđivali da ga oslobode. U krvi je imao više lekova, nego ludila, to je bilo sigurno. Nikada do sada nije bio agresivan. Tri medicinska brata sa izbijenim zubima, nisu išli u prilog toj činjenici.

Pogledao je u svoje prijatelje, postiđen što tako vezan grli sam sebe. Znao je da nisu stvarni, podjednako jasno kao što je znao da njegova ćerka jeste.

Slušao je doktorovu priču pažljivo, pokušao je da razume zašto je Alisa Džo, medicinska sestra koja je godinama bila zadužena za njega, morala da da otkaz, i kako njen muž više nije mogao da podnese da ona radi na takvom mestu. Shvatio je da je napao i nju, kada mu je rekla da nema predstavu o kakvoj devojčici on govori. Slomio joj je ruku, pokušavajući da joj objasni šta se sve među njima razvilo prethodnih godina. Alisa je plakala i molila ga da je pusti, da se nikada među njima ništa nije desilo, da je on samo jedan od njenih pacijenata. Objašnjavala mu je da je osim sobe 13 na ovom, bila zadužena i za ceo sledeći sprat, ali njega to nije zanimalo. Nije ga zanimala takva istina.

Jedino čega se od svega toga on sećao, jeste da u tom trenutku, u njenim očima nije bilo ničega za njega – nije ga poznavala, nije ga volela, on je bio samo posao. Žalila ga je.

Kada je to shvatio, zaleteo se glavom u zid i tada je, na trenutak, prestao bol.

Sada je sedeo, dok mu se utroba kidala, nije znao zbog koga više, zbog Sofi ili Hane. Kako je samo uspeo da izgubi obe ćerke?? Zar je bitno da li drugi veruju da su stvarne? Njemu su najstvarnije. On je sigurno najgori čovek na svetu. Nije ni čovek. Trebalo bi da ga uspavaju, kao životinju ili ubicu. Toliko je bolestan, da ne može ni sam sebi da veruje. Zatvoren u ludnici tolike godine, ne samo da nije uspeo da se oporavi, nego mu je sada gore nego kada je dobrovoljno došao.

– Džone, mnogo mi je žao što te vidim ovakvog.

– Moja ćerka je stvarna. Držao sam je kao bebu, učio sam je da piše, sećam se osećaja kada mi kaže ’’tata’’. Hana je stvarna, iako mi nikada nećeš poverovati. Razumem sve što si rekao i biću miran. Želim da se oporavim. Želim da izađem odavde, potreban sam joj. Moram da je nađem.

Sedeo je ovaj polučovek ispred Doktora, koji je prvi put u životu pomislio da nekoga neće uspeti da izleči.

Nikolas ga je u kolicima preneo do sobe i digao na krevet. Bio je lakši nego ikada. Dok je umorno spuštao glavu na jastuk, nešto ga je ubolo u vrh oka. Gledao je u Nikolasovo zbunjeno lice dok je analizirao šnalicu sa šljokicama i leptirima. Spustio ju je na natkasnu pored Džonovog uzglavlja, dok je ovaj bez daha pratio šta se dešava. Pokušao je da nešto izgovori, ali je Nikolas već zatvorio vrata za sobom.

–  Molim te, idi, dokle god si tu, znam da sam lud

–   Nisi lud, samo nisi imao sreće

Čarls je privukao stolicu, seo, uzeo šnalicu i spustio je na jastuk, kako bi Džon mogao da oseti miris njene kose. Dao mu je znak da je vreme za odmor i da će sve biti u redu, ali prvo mora da se naspava.

* * *

Ušuškana između nekoliko stena, plaža je bila savršena i pusta, iako vreme nije bilo za kupanje. Alisa je sedela u trenerici, dok joj je vetar nosio čistu kosu u svim pravcima. Najlon od pojedenih sendviča bio je uredno spakovan u rancu, odmah pored burme od hirurškog čelika, koju je naručila davno, za male pare. Više joj neće trebati. Adidas patike, jedne veće i druge mnogo manje, odmarale su malo dalje, dok su im goli prsti bili duboko u pesku. Gledala je zadovoljno u mirne talase, mirisali su na so i pobedu.

Hana je pravila zamak, koji je više ličio na izvrnut sladoled u kornetu. Džonov razmak između kečeva bi joj se sada jasno video, samo kada joj zub ne bi nedostajao.

Verovatno će ponovo poželeti da se noću uvuče u trinaesticu, da oseti ukus njegove kože i doživi orgazam svaki put kada je dodirne. Zato mora da ode daleko. Ne sme da rizikuje da joj uzme ćerku. Zamalo se oporavio, bila je neoprezna, ali takvu grešku više neće napraviti. Ispraznila mu je račun i sada može da pruži svom detetu sve što zaslužuje. Devojčica se okrenula i mahnula uzbuđeno. Dotrčala je do mame i bacila joj se u zagrljaj.

Alisino srce je bilo mirno, bio je to trenutak apsolutne sreće, kada je sve kako treba, savršeno posloženo. Bila je zahvalna. Bez griže savesti.

Hanino čelo je odjednom zaklonilo sunce.

U očima svog deteta videla je Džona, kako steže zube i strelja je pogledom. Glava joj se naježila od straha.

– Mama, kada ćemo ponovo videti tatu?

Jedva je uspela da progovori.

– Ljubavi, ti… nemaš tatu…

– Imam, imam, ispričao mi je sve čika Čarls!

– Ne, Hana, to je samo u tvojoj glavi!

 

* * *