Dragi Čarlse,

Izgovor za opijanje više nije na dnevnom redu naše male družine, ne posle rekordnog meseca u kojem smo jedva sastavili dva dana bez alkohola. Sedeli smo za šankom paba Eleven, dok je četvrtak lagano klizio. Riđi nas je ostavio malo pre toga, a Debeli nam je, kako samo on zna, odlagao dolazak dok nije postalo prekasno da se pojavi. Taman kad sam pomislio da više nemam snage da pijem, šankerica bi nam ponovo sipala piće, tako da smo obojica oko 2 ujutru već bili otkinuti. Grupe devojaka koje su na silu đuskale, pokušavale su u par navrata da se nametnu, ali sam ih oduvao u startu, ne pazeći ni najmanje kako to izgleda. Apsolutno sam bio nezainteresovan da slušam bilo koju od njih.

Žene su mi se smučile!

– Ne mogu da verujem kako im se obraćaš. Kako ih samo etiketiraš! Ovu nisi ni pogledao dok ti govori, možda je dobra devojka  – pritiskao me je Ispravni, kao i obično.

– Ma, zabole me baš. Uzmi ih sve. Nije mi ni do čega. Žene su mi se smučile.

Dve su stajale na par koraka i gledale nas. Prsnuli smo u smeh, ne verujući da su uopšte uspele da uđu u lokal. Izgledale su u najmanju ruku – maloletne. Okrenuo sam glavu na drugu stranu i posegnuo za telefonom, ali već sledeće sekunde me je jedna od njih uhvatila za rame. Ostao sam potpuno šokiran, mogao bih da joj budem otac, pretpostavljam. Blago sam je odgurnuo i pokušao onako pijan, da joj objasnim zbog čega mora da se skloni. Nije uspelo.

– Kako se zoveš? Ja sam iz Slovenije, ali pričam malo tvoj jezik. Blaži, drago mi je. Ovde sam sa prijateljicom.

Nisam znao šta da kažem. Tek onda sam je lepo pogledao. Plavuša, lepa i nasmejana, čak i pored mog ironičnog nastupa. Ipak, nisam hteo da razvlačim stvar i da učestvujem u tom razgovoru, dao sam joj telefon da mi upiše svoj broj, samo da je skinem s vrata i bez reči izašao iz lokala. Znao sam da je sigurno neću zvati. Žene su mi se smučile….

Ispravni me je stigao, pošto sam mu uvalio da plati račun. Dovukao sam se kući i povratio kao stoka nekoliko puta. Ne sećam se kad sam jeo poslednji put. Zaspao sam obučen. Na poslu sam dan proveo grogi, a sve vreme me je žuljao broj koji mi je ostao zapisan, iz nekog razloga, poželeo sam da je vidim. Dogovorili smo se za uveče.

Dok smo stajali u masi klinaca, osećao sam se kao magarac.

Ponovo sam popio, a mozak me je testirao.  Pored nas, stajala je velika školska tabla i profesor matematike. Naočari su mu bile na pola nosa, gledao me je kao da zaključuje ocene. Ispisivao mi je računicu:

45 – 20 = X  

– Džone, koliko je X?  

Ćutao sam.

– Ćutiš? Jebenih 25 godina je mlađa od tebe!

– Znam, drkadžijo. Tuži me!  – rekao sam naglas.

Pogledala me je zbunjeno, otvorenih usta.

Poljubio sam je da opeglam stvar.

– Pričaj mi o sebi –  rekao sam iskreno.

– Studiram, ali više nemam motivaciju. Ljepo zaradžujem sa svojom malom firmom, social network, kako kažete? Online kupovina, posredovanje, plačanje. Radim tisuču stvari, a volim da probam uvek nešto novo. Obožavam hokej i filmove. A životni san mi je da spasim život.

Zaboravio sam kako izgleda normalan razgovor sa nekim. Ne sećam se kada sam se poslednji put smejao sa nekom ženom. Prespavala je kod mene svake noći dok se nije vratila u Sloveniju, ali nisam mogao da je jebem. Jednostavno, nisam mogao. Možda zato što su mi se žene smučile. Možda zato što nisam nikad upoznao nekog takvog.

Znao sam da avion poleće rano ujutru. Gledao sam je cele noći dok je spavala. Bio sam iznenađen što je uspela da se toliko opusti pored mene. Sve na njoj je bilo kao novo. Besprekorno. Nisam mogao da odvojim pogled. Poljubio sam joj rame, i dalje je čvrsto spavala.

Na fotelji pored, sedeo je tip od 45, kojeg sam mrzeo. Imao je ironičan pogled i hiljadu komentara kojima me je bombardovao. Ljut na ceo svet. Alkoholičar. Isfrustriran, preveren, ostavljen, ogorčen. Sa rupom umesto srca. Samoubica.

Nisam mu dao da uđe u naš krevet. Okrenuo sam mu leđa. Spustio sam šaku na njeno srce. Kucalo je ujednačeno, rešeno, veselo, neustrašivo. Pumpalo je krv i u moje arterije.

Kad bi samo znala – već si uspela da spasiš život.