Dragi Čarlse,

Pre nego što sam uspeo da otvorim oči, osetio sam da to neće ići jednostavno. So pomešana sa svetlom me je pekla kao žarač. Grlo mi je bilo potpuno suvo, posle pola flaše viskija koji je noćas popio poslednju kap vode iz mog organizma. Uši su pištale, glava je pulsirala u nejednakom ritmu, a žile na vratu su bolno otekle. Sećam se da sam zaspao tek pred zoru. Na telefonu me je sačekala Doktorova poruka: Iako je subota, na raspolaganju sam ti.

Ali, nisam raspoložen da današnji dan čerečim i rastavljam na delove.

31.januar. Šta bih više mogao da kažem?

Ustao sam nekako, popravio košulju i pantalone koje noćas nisam imao snage da svučem. U šaci mi je ostala, sada iskrivljena, slika moje princeze kako sedi za stolom i češlja svoju lutku.

Gledao sam tupo kroz sliku.

Uzeo sam svoj mozak, srce i oči potopljene u formalinu i krenuo bosih stopala iz kuće. Smestili smo se na sanke kada sam ošinuo vazduh iznad 8 haskija iz sve snage. Potrčali su uigrano, da bi posle desetak sekundi sanke i poletele. Hladan vazduh me je odmah otreznio. Baš glupo što sam pošao u košulji. Leteli smo iznad prethodnih 14 godina. Pet srećnih i devet sasvim suprotnih. Jednom rukom sam mislio da upravljam sankama, a drugom sam stezao sliku. Uvek sam se klonio visine, odbijao da pustim uzde i udahnem život bez straha. Zapravo, sve bi se to dešavalo i bez mene. Psi su znali šta treba raditi, a sliku nisam mogao da izgubim, čak ni kad bih hteo. Ostala mi je urezana u svakom delu bića, moj anđeo, na silu otet. Pogledao sam ka dole.

Nepregledno polje maslačka je mirno ležalo, nudeći spas od datuma koji postoje u stvarnom svetu. Pravi letnji dan, januaru nije bilo ni traga. Sunce je grejalo nesebično, a ptice i leptiri su veselo kružili. Sanke su se spustile, psi su legli da se odmore. Mozak pažljivo umotan u logiku sam ostavio na sankama, a srce i oči su pošli sa mnom. Ničega nije bilo unaokolo, samo deo raja obučen u zeleno žuto cveće. Hodao sam osećajući kako se pod mojim stopalima sve savija i ponovo ispravlja. Zastao sam da bih poverovao u sve što mi se dešava. Pogledao sam na korak dalje i video devojčicu od pet godina, kako mirno sedi i češlja svoju lutku. Kosa boje meda i majčica sa slikom slončeta koju sam joj kupio. Prestao sam da dišem. Plašio sam se da će sve nestati kao balon sapunice. Pogledala me je nežno i pružila ruke. Potrčao sam i uzeo je u naručje. Srce je lupalo kao čitav orkestar, dok je grlo pokušavalo da se razveže. Stavila je prst preko mojih usana. Reči nisu bile dozvoljene na ovom polju. Iz džepa je izvadila onaj retki list deteline, i zakačila mi ga iza uveta. Nasmejali smo se. Trudio sam se da budem jak, ali suze su same tekle. Njen pogled i osmeh mi je govorio: Ja sam dobro.

Kada sam konačno otvorio oči i ustao iz kreveta, popravio sam košulju i pantalone koje noćas nisam imao snage da svučem. U šaci mi je blistala slika moje princeze kako sedi na polju maslačka i češlja svoju lutku, a za uvetom sam imao detelinu s četiri lista.