Dragi Čarlse,

Toliko mi se sinoć išlo u lov… Prethodnih par nedelja mi je bilo strašno dosadno, naročito na poslu, da sam imao utisak da je sledeći korak penzionerski dom, šahovska tabla i čaj sa mekanim keksom.

Celog dana sam molio Debelog da uveče odemo na neko mesto i obrnemo ga naglavačke. Hteo sam da se razvalimo od alkohola i odvedemo kući po dve devojke. Ali, Debeli više nije onaj stari. Ionako je uvek imao tek malkice mesa oko kostiju, a sada ga je Dosadna načisto dokrajčila. Sav je izbečen, radi kao konjina i trčkara oko nje u zlatnim papučama. Ova ga dribla kao školarca, a za seks mora da preklinje. Šta da mu radim – ne želi da me sluša, ima ideju kako želi da živi, ali žene koje bira tu ideju ne razumeju. Shvatio sam da je uzalud da mu ponovo govorim bilo šta, spremio sam se i izašao sam.

U kvazi-boemskom, turistički izvikanom delu grada, postoji lokal gde smo Debeli i ja petkom posle posla redovno odlazili jer su kelnerice vrlo ’’uslužne’’. Nemam pojma ni kakvu muziku imaju, ni šta smo jeli, znam samo da smo zbog njih dve sedeli uvek do ujutru. Mada mi je blizu kuće, nisam bio tamo već neko vreme, jer sam poslednji put gadno zabrljao sa jednom od njih. Sećam se, rekao sam joj da idemo kod mene, a onda sam video nešto interesantnije i ostavio je bez objašnjenja. Da pogled može da ubije, tada bih poginuo. Budala pijana.

Seks koji sam imao sa njom je uvek bio vrhunski, onakav kakav većina muškaraca može samo da sanja da će dobiti, a devojka zbog koje sam je ispalio te noći je bila očajna. Karma. Marfi. Šta god.

Kada sam je prvi put pitao kako se zove rekla mi je da to nije važno, pokušavajući da na mene ostavi nekakav misteriozni utisak, verovatno kao kompenzaciju za šablon koji je predstavljala. Toliko mi je sve to bilo smešno da sam jedva uspevao da ostanem ozbiljan, ali sam, ipak, sarađivao. Rekao sam joj da ona mene može da zove kako god hoće (dokle god tako dobro širi noge), a ona je za mene bila Mima.

Želeo sam je ponovo. Znao sam da ću morati da se dobro potrudim da izvučem fleke. Stao sam za šank, naručio viski, zapalio cigaru. Pojavila se odnekud, sa prepunim poslužavnikom koji joj je zamalo ispao kad me je videla. Trudila se da bude ljuta, ali joj je osmeh bežao.

– Ideš kući sa mnom?  Pitao sam, ubeđen u uspeh.

– Stvarno ne znam, ne verujem, imam mnogo posla. Pomeri se malo. Smetaš mi.

Izašao sam u baštu i pijuckao svoje piće. Čini mi se, za manje od pet minuta su me dve devojke pitale za upaljač i sledeće sekunde su bile za mojim stolom. Obe po 23 godine. Prošli su sati, mi smo pili, pričali, smejali se, dok je Mima zujala oko nas, praveći se da je sve to ne dotiče. Uh, sve je bilo prelako sa njih dve, mogao sam odmah da rešim sve, ali hteo sam ono po šta sam došao. Kad su konačno prestali da sviraju i najavili fajront, zahvalio sam se devojkama, smestio ih u taksi i poslao kući.

Nije očekivala da ću se vratiti. Prišao sam i pitao je ponovo:

– Jesu li ti stvari sada malo jasnije?

Pogledala me je kao da je upravo izgubila bitku i pala u zarobljeništvo.

– Da. Idemo kod tebe…

Te noći sam joj se odužio za sve. Dok je stenjala, znao sam da mi je sve oprošteno.