Dragi Čarlse,

Dugo sam razmišljao šta da napišem. Da li postoji nešto što već ne znaš, što ti do sada nisam rekao?

Nisam siguran da li imam šta pametno da kažem, ali znam da ovo i dalje čitaš jer brineš za mene. Znam da otvaraš moja pisma noću u tišini, krijući sam od sebe da te još zanima šta osećam. Kada o meni govoriš sa drugima možda im pričaš da me sažaljevaš, da sam sada slomljen i patetičan, da nisam muškarac kakav si mislio da jesam… ali kada pažljivo čitaš moja pisma tada sigurno priznaješ  sebi da me razumeš i da sam jedini koji može tebe da razume.

Sve što je posle svega u meni ostalo zarobljeno, sada  je sazrelo kao magma. Žao mi je što si svedok ovog neslavnog putovanja, dragi moj. Najviše bih voleo da mogu da ti napišem veselo pismo puno radosti i lepih vesti.

Ali smešno je i pomisliti na to.

I ranije su noći bile crne i jezive, ali sada se više ni ne trudim da zaspim. Plašim se da provedem noć sa svojim snovima. Lakše izlazim na kraj sa demonima budan. Sedim tako, umotan u ćebe i gledam kroz prozor sa pićem u ruci. Nekada zamišljam irsko čudovište kako mi pomaže da dovršim flašu, mila je i duhovita, kao kad sam je prvi put sreo. Onda vidim Jedinu i Sofi kako se igraju na ljuljašci, njihov smeh se raširi kao virus po celoj okolini, pa moram da ga neutrališem viskijem. Ali najčešće zamišljam Blaži na jastuku, kako sa malim osmehom spava, umorna od puta.

Jebeni život je uspeo da me uhvati na pogrešnoj nozi, nespremnog – da, pobedio me je na prevaru.