Dragi Čarlse,

Pokušavao sam da ti pišem, zaista verujem da sam nekoliko puta odlučno počeo. Želeo sam da sa tobom podelim sve što se dešavalo u međuvremenu, ali sam ipak odustao od svega. Svesno sam se suzdržao. Znao sam da je kukavički da dozvolim sebi da ne živim posledice svojih izbora dok tebe ne konsultujem. Pokušavao sam neko vreme da sam sa svim tim izađem na kraj.

Nisam, lažem..

Istina je da sam pomislio: Ako stavim na papir, postaće stvarno. Dok je u mojoj glavi, siguran sam.

Ovde se nije radilo o objašnjavanju i analiziranju, odobravanju ili osuđivanju, zahvalan sam što s tobom nikada nisam imao takve prepreke i što smo se uvek uljuljkavali u bezuslovnoj podršči. Radilo se o ličnom preispitivanju. Ako bih nešto što uradim ili doživim, kasnije i priznao sebi ili tebi, tu informaciju ne bih smeo da ostavim sirovu i neobrađenu…i sam bih očekivao da joj se posvetim.. Zar to nije odlika odraslog i zrelog čoveka? Zar to nije jedino ispravno i zar nas to ne izdvaja od loših ljudi? Zar to nije jedini mogući put? Ali šta ako zakažem? Šta ako odlučim da je lakše da prebacim sav teret nekog saznanja na tebe? Šta ako ponovo pomešam lekove i viski pa ostavim Velikom da se znoji misleći o tome? Šta ako mi On ništa ne poruči, ne da mi nikakav znak, ili mi ne pomogne? Šta ako tako shvatim da nisam zaslužio Njegovu pomoć ili da On, jednostavno, ne postoji?

Ležao sam noćima i mislio. Stezao zube. Grizao jastuk. Borio se sa samoćom, prazninom, besom, umišljenom gladi, lupanjem srca, hormonima, iskušenjima, nesanicom, znojenjem, češanjem, kajanjem, krivicom, savešću, kompleksima, alkoholizmom, zavisnošću od tebe, neprežaljenim gubicima, čudovištima iz mraka, predugim satima, podmuklim bolovima, iskidanim vezama, istanjenim živcima, promašenim putevima, pogrešnim odlukama, naivno tumačenim životnim porukama.

Jedino što znam posle svega je da si postao neodvojivi deo moje glave, mog srca, mog razuma i da nisam drugačije sposoban da izdržim. Nedostaješ mi, najdraži prijatelju.