Dragi Čarlse,

Pokušao sam da budem dobar dečko, uzimam terapiju, jedem i spavam, pobedim demone koji su mi zaposeli dušu kada me je ponovo ostavila.. Ali, nisam uspeo.. Mišići su mi skoro atrofirali od ležanja, sada već preko 4 meseca.. Ubedio sam Odbor da mi dozvoli da radim od kuće obećavajući im nešto sjajno, pod uslovom da radim bez ometanja. Od toga, naravno, neće biti ništa, jer od 8.aprila do danas, nisam u stanju da živim, a kamoli da budem inovativan. Mislim na svoje fatalno irsko stvorenje i u isto vreme mrzim sebe tako jadnog i slabog.

Lili mi kaže da sam izgubio oko 10 kilograma, ali mislim da preteruje. Nemoguća je koliko je uporna, svakog jutra donosi cveće, voće, hranu, novine, vitamine i sokove i onda uveče dođe po sve to, netaknuto… Rekao sam joj da nema potrebe da se maltretira, neću ja dugo. Ali onda se zaceni plačući, pa mi ubeđivanje da nisam tako mislio oduzme i poslednji atom snage. Ne znam šta je sa tom devojkom, lepo sam joj objasnio da sam joj prepisao toliko da nikada više neće morati da se brine ili upada u probleme, ali ona se ponaša kao da joj to nije važno. Drži me za ruku, donosi hladne obloge za moju glavu, prosipa mi viski, sprema nekakva sranja za jačanje koje je naučila od babe, čita mi Bajrona i preti da će me ubiti ako umrem. Naporna je, sve radi da mi oteža.

Dok ti pišem, vidim kako je već oko kreveta za sve ovo vreme iz mene poispadalo sve što je moglo. Ležim rasporen hirurškom opremom i gledam u svoju suštinu. Napolju su mi skoro svi organi, valjaju se u lokvi krvi koja se povećava svake sekunde. Gubio sam ih redom: srce, slezinu, jetru, bubrege… Sve se usmrdelo na podu, počelo da buđa, truli i raspada se.. Već sam ovo jednom preživeo s njom, ali mislim da sada neću biti te sreće. Creva su mi pola unutra, pola napolju, tegle se upetljana u ostali haos koji je napravila.

Mislim da mi je Debeli sklonio pištolj, nigde ga nema..

Nisam ni sam znao šta da radim, dani su bili dugi, ali noći nisu imale kraj. Ništa pametno mi nije prolazilo kroz glavu dok sam još imao mozak. Uzeo sam telefon i uradio jedinu stvar koju nisam smeo..poslao sam joj sms:

– Hej, užasno mi nedostaješ.

– Poštedi me patetike. Ne stoji ti, i što je najvažnije – ne pali me. Ako te ikada ponovo poželim, javiću se.

Ispustio sam telefon iz ruke, pao je i zario mi se u pankreas. Ustao sam, a dok sam koračao prema ormaru umalo nisam slomio vrat kližući se po svojim ostacima. Otvorio sam ladicu i uzeo improvizovanu visit kartu koju je davno trebalo da uništim, svima sam rekao da jesam. Dilerov broj. Dugo sam je vrteo po ruci dok ga nisam pozvao.