Dragi Čarlse,

Prošao je ceo mesec u sekundi, jer su se na poslu projekti nizali bez pauze – posle dugo vremena sam svu svoju energiju uložio u ono u čemu sam najbolji. Alma, Ispravni i ja, sedeli smo u dnevnoj sobi novog stana koji je Riđi iznajmio.  Dobro mu ide otkad je zbog novog posla napustio grad i Kompaniju, mada smo svi morali da se logistički prilagodimo. Možeš samo da zamisliš koliko sam dramio oko ovog kratkog putovanja. Od prvobitnog plana da konačno zajedno izađemo i opustimo se, nije ostalo ništa, jer se par minuta kasnije Debeli na vratima pojavio izbezumljenog pogleda sa natopljenom prljavom krpom preko levog oka. Ušao je posrćući, dok mu se po sivoj majici cedila krv iz pocepane arkade. Na aerodromu su ga, po povratku iz Švedske u koju je pobegao zbog duga na kocki, sačekali ljudi koji ga vole mnogo manje nego mi. Ne znam kako je uspeo da vozi takav. Skočili su da ga prihvate i pomognu mu sa stvarima, ali ja sam ga samo tupo posmatrao. Bio je zavistan, kao i ja, samo od drugačijeg otrova.

Istina je da je čovek verovatno najdestruktivnije biće koje postoji, jer je retko kada u stanju da uči na svojim greškama, iako ima dovoljno razvijene mogućnosti da bi u tome uspeo. Sistem nam je do sada pokazao da se svesno ili nesvesno uvek vraćamo porocima i sklonostima koje su nas ugrozile u prošlosti, pravdajući se nekim trenutnim, subjektivnim razlozima. Po navici se isto reaguje, pati i misli. Kada je pravi trenutak da se stvari preokrenu? Razmišljao sam sinoć o tome i shvatio da sam se sam sebi smučio, da su me sve prethodne godine toliko iscrpele da je od mene ostalo pola čoveka. A mislim da imam još zbog čega da se budim i kome da pomognem. Možda čak i da zavolim ponovo. Dobro, ne baš da zavolim, ali…

Trgnula me je kuknjava Debelog dok mu je Alma dezinfikovala posekotinu. Dok se ljuljao, kategorički je odbijao da odemo do lekara.

Ispravni je seo pored mene i spustio mi ruku na rame:

– Kako si, Džone?

Bez mnogo razmišljanja sam mu, posle dugo vremena, iskreno odgovorio:

– Dobro.